Завист се, најчешће, везује уз лепоту, новац, моћ, успех и славу. Али, врло честа је и завист на: племенитост, унутрашњи мир, креативност, срећу.

Завист је један од најжешћих емоционалних отрова. Знамо да кажемо како некога: „изједа завист“ или да ће „пући од зависти“ јер, заиста, завист је таква да изједа и уништава – и према споља и према унутра. Мада се сматра једним од седам смртних грехова, завидној особи нема помоћи од моралисања. Етикетирати нешто лошим, грешним или поремећеним, не доводи до разрешења, већ само до још дубљег потискивања.

* Узроци и облици зависти

Епицентар зависти је осећај инфериорности. То је јад због одвојености од оног какви бисмо желели бити и оног какви јесмо. Из тог јада извире разоран осећај којем је циљ уништење особе која има „оно што ја немам“ или уништење „оног што та особа има“. Завист може бити уобичајена и бенигна (нпр. тинејџер који завиди пријатељу на новом мобилном телефону), може бити нешто озбиљнија, али и даље свакодневна и прихватљива (нпр. девојка која завиди пријатељици на срећној вези), а може бити и сасвим патолошка (нпр. педофил који детету завиди на невиности).

Завист се појављује у пуно нијанси. Сви се повремено нађемо у ситуацији у којој се осећамо разочаранима зато што неко близак (због зависти) није у стању да се радује нашем успеху или срећи. Или, обрнуто, остајемо затечени сопственом немогућношћу учествовања у задовољству других. Таква немогућност дивљења, захвалности и саосећања (често несвесно) ствара све горе мишљење о самом себи. Што у себи носимо више потиснуте зависти, то смо мање у стању примити пажњу и љубав, јер се дубоко у себи сматрамо лошим и страхујемо да то нећемо моћи да узвратимо.

Завист може, уколико се отргне контроли, да постане велики животни проблем. Овакво понашање и оваква осећања лако могу да доведу до дисбаланса у односима са другим људима. Пре или касније неко више неће бити у стању да вам толерише то што не делите његове радости, некоме ће засметати то што сте ту само када је лоше и слично. Исто тако и ви се можете осетити напуштено, остављено и издано уколико људи које сматрате блиским нису у стању да се радују са вама и деле оно добро исто колико и оно лоше.

* Објекти зависти

У медијима се завист најчешће веже за лепоту, новац, моћ, успех и славу, али врло честа је и завист на: племенитост, унутрашњи мир, креативност, срећу, односно – животност. Британска психоаналитичарка Мелани Клајн истиче смиреност као једну од особина на којима људи једни другима знају изузетно завидети. Ту су затим и доброта и невиност (која је сама по себи одсуство зависти). Окренемо ли се мало око себе, можемо пронаћи мноштво примера у својој свакодневници.

Рецимо, старица која завиди младима, па зато пљује по „данашњој младежи“; младић који завиди девојци на племенитости, па чини све да је „поквари“; фрустрирани колега који завиди на унутрашњем миру и зато не престаје да провоцира. Неретко су и велике животне одлуке као што је: куповина некретнине, отварање фирме или прављење детета покренуте завишћу, јер се најбоља освета онима којима завидимо чини престићи их како бисмо у њима изазвали завист. Постављајући себе на место другога, желимо га, метафорички речено, појести, попут фигурице у шаху. Не знамо да у тој тежњи паралелно изједамо и сами себе – завишћу.

* Стид и завист

Завист је емоција која изазива највише стида и од ње се највише бранимо. Парадоксално је управо то што је она неизбежан део живота – у рекламама су савршена тела која будећи завист продају најновију крему против целулита; трач – магазини живе на уздизању идола које се потом оцрњује и омаловажава. Када се људи окрену духовности, често мисле да су се самим својим „обратом“ решили зависти. Међутим, најчешће се догађа да је само повежу с неким другим вредностима. Више нема такмичења ко има бољи ауто, већ ко је бољи хришћанин или ко боље и дуже медитира. Па ипак, завист је и даље у игри. Ма какве појавне облике имала, и ма како мислили да смо јој побегли, да смо изнад зависти и да смо је превазишли, можда би било добро да се с времена на време ипак запитамо… Да погледамо себе и око себе и проверимо да ли смо завидни и како се то осећа и показује.

Завист и манипулација завишћу су једни од темељних покретача људског понашања. Будући да, узме ли маха, може резултирати разарањем неког или нечег лепог, племенитог или доброг „из чисте злобе“, није чудно да се асоцира са самим злом. Међутим, завист је пре свега друштвени феномен и посматрамо ли је као емоцију која је саставни део човековог живота (а не као праисконски грех), можемо сагледати и могуће начине њеног разрешавања.

Како бисмо, у што мањој мери, били жртве, било власитите, било туђе зависти, пре свега, важно је моћи је препознати и разумети. У патолошку завист овде нећемо превише улазити. У најблажем и најпозитивнијем смислу, осећај зависти нас може боцнути да се померимо с места, да учинимо нешто и додамо свом животу неки нови квалитет. На пример, ако смо лењи – да почнемо да вежбамо, или – ако смо без новца да почнемо да зарађујемо. Ова свакодневна, обична завист, када је освешћена, није тако разорна и болна. Мирење са сопственим осећајем инфериорности може довести до саосећања, прихватања и љубави према себи, што се затим, у облику дивљења и захвалности, може одразити и према споља. Управо зато на завист не треба гледати као на (праисконски) грех или на нешто што је само по себи лоше. Завист је осећање из кога можемо извући потенцијал да сами будемо бољи, срећнији и задовољнији. Треба само бити свестан и имати жељу да то урадимо.

Сва осећања која имамо нечему нам користе. Тако је и са завишћу. Ипак, нека од тих осећања веома је важно освестити, и суочити се са њима. То је једини начин да нам буду од користи. У супротном долазимо у позицију у којој остајемо сами у свом незадовољству у својој зависти и подсмеху, који је можда на тренутак пријатан, можда на кратко доноси оклашање али, у дугорочном смислу, трује нас изнутра, чини да наше незадовољство расте и на крају доводи до тога да поричемо себе, не бивамо аутентични и генерално назадујемо уместо да напредујемо у свом развоју и раду на себи.

* Анализа подсмеха

Зашто је ТВ програм пун емисија које се базирају на исмевању, понижавању, омаловажавању или гађењу других? Подсмех је смех зачињен презиром. Или, тачније речено – презир под смехом. То је забава и омаловажавање у једном. Циљ те специфичне грубости је врло једноставан: изазивање непријатности и стида. Међутим ту је и један подциљ за који мало људи зна: избацивање сопствене непријатности и сопственог стида.

Сваки облик омаловажавања, занемаривања, напуштања, емотивног или физичког малтретирања детета у њему доводи до таложења стида. Слој по слој, забране на осећања, доживљаје, радозналост и спонтаност чине своје – дете одраста у особу која не цени и не воли себе. Тачније, пати од дубоког стида пред самом собом, баш као што је кроз детињство патила од стида пред својим ближњима.